Његош и Андрић
Поводом 170 година од смрти Његоша и 60 година од додјеле Нобелове награде Андрићу, 02. децембра у читаоници библиотеке одржано је књижевно вече, током ког су говорили проф. др Дарко Ђого и проф. Алексије Гргур.
Прво је говорио проф. др Дарко Ђого, врло исцрпно, што је публика пажљиво слушала.
Његош и Андрић: једно његошевско читање Андрића
Његош и Андрић се непрекидно дозивају. Зато би избор између Горског вијенца и романа „На Дрини ћуприја“ био тежак, али бисмо са поуздањем могли да кажемо да, ма које од ових великих штива српске и свјетске књижевности да изаберемо, не бисмо погријешили јер бисмо зазвали и уткана значења и смислове оног другог и цјелокупне наше књижевности, културе, идентитета.
Када бисмо, у неком научно-фантастичном или авантуристичком сценарију, морали да изаберемо само једну једину књигу наше савремене књижевности, а да та књига буде представник, сјеме и залог обнове цјелокупне наше културе – коју бисмо књигу одабрали?
Српској култури и књижевности засигурно не недостаје великих, чак епохалних књига. Наш избор би заиста био тежак: српска култура, нарочито књижевност, у посљедња два вијека непрекидно је стварала дјела чији су домети надилазили наше демографске и политичке могућности. Ипак, чини се да, између великих и изврсних дијела, и даље се као фокална средишта наше самоспосзнаје издвајају „Горски вијенац“ и „На Дрини Ћуприја“ којима би данас морали да додамо и „Сеобе“ Милоша Црњанског чија је рецепција, на жалост, све до данас заостајала за значајем.
Наиме, из „Горског вијенца“ и Андрићевог величанственог романа о судбини човјека и народа исказану кроз трајање једне ћуприје ми бисмо могли да сазнамо прошлост прије њих и оно што се догодило након њих, истовремено бисмо раскрили најтананије недоумице човјека и народа, али и његове трајне напоре и непрестана страмљења. Његошево сажимање агоналне трагедије српског човјека и Андрићева поетика трајности страдања и обнове обасјавају нам и данас наше постојање: тајна не дуготрајности већ светрајности, надвременитости њиховог дјела налази се у аутентичном подударању свељудских егзистенцијалних увида и граничних ситуација са специфично српским трагедијама и усудима: универзалност која је у ова дјела уткана казује сваком човјеку оно што српски човјек мора да преживи да би био и човјек и Србин тј да би сачувао свој српски идентитет као залог свог људског достојанства у свијету у коме је одвећ често принуђен да бира између живота и смисла, постојања и достојанства, идентитета и егзистенције.
Наша духовна ситуација се у години наша два јубилеја утолико није нимало промијенила: а смислено се запитати и да ли је уопште могуће избјећи избор између жртвеног и завјетног идентитета и егзистенције олакшане и обесмишљене одустрајањем од завјета вијекова који гледају у нас. Свако од нас, изгледа, не може да се отргне од несаница Владике Данила, од гласа предака које нам казује Његошево коло: и данас гледамо великаше како на комате раздробљују Царство, и данас ће много наше дијете бити отргнуто – силом сасвим другог карактера од оне војне и физичке – и много која ће мајка поставити „безумно питање“ „куда га водите“ и завапити „Раде, сине, немој мајке заборавит`“
Да ова заједничка величанственост Његоша и Андрића није случајна примјећено је већ одавно у нашој науци – уосталом, није ли прва асоцијација за Његоша управо наслов најдубокоумнијег Андрићевог, и, усудио бих се да кажем, најпрепознатљивијег есеја српске цјелокупне књижевности – Његош је за нас „трагични јунак косовске мисли“. С правом, наравно: само је генијални Андрић могао да у једном наслову сажме оно што и његов есеј и читава његошологија имају да кажу, да саопшти суштину Његошевог пјесничког генија, али и историјске судбине и политичке философије.
И, како каже највећи наш приповједач, иако су „облици Његошеве трагике многоструки“, „сви су никли из истог косовског корена“.
О Андрићевим његошолошким увидима и доприносима речено је релативно много, па би зато можда занимљивије било поставити питање дозивања Његоша и Андрића у списима који нису експлицитно његошолошки. Јер: Андрић је Његоша разумијевао не из позиције приповједача суздржаног да открије сопствену мисао, човјека који жели да сакрије сваки траг свога постојања у приповједању о постојању других, како му се често приговара, не без разлога. Андрић највише говори о себи, о свом идентитетском сензибилитету и националној херменеутици, о свом косовском чулу без кога није могуће приступити Његошу. Зато један такав сензибилитет и такво чуло можемо тражити и у роману „На Дрини ћуприја“ – који је у овој прилици немогуће цјелокупног прочитати кроз његошевску призму, али нека мјеста јесте.
Већ на самом почетку романа, прије него што се уопште упутимо у повијест о изградњи моста, нас сусреће предањско казивање о његовој околини, о Вишеграду и Вишеграђанима, али и о непосредном окружењу моста које, као и све овдје, као можда и сваки педаљ свијета, уједињује дјечију игру и казивање о поријеклу, жртви, борби и страдању. Ту, у првој глави нас дочекује мит о „једној овећој хумки, сивој и скамењеној“ – о Радисављевом гробу.
Први пут када се Радисав појављује – у тој сплетености дјечијег и повјесног, виталног и хтонског – прича о њему изречена је са свом народном декоративношћу за коју ће касније Андрићево приповједање представљати уједно контраст и потврду. Ипак, обриси Радисава који претходи његовој историји дати су у сасвим митском и херојском кључу надчовјечанских сила и подухвата: смјештање овог казивања на мјесто унутар приповједног тока прије изградње моста сигнализује и извјесну запретеност αρχή-ија и τέλος-а – а све протолошко јесте, видјећемо и есхатолошко, прапочетак освјетљава потоњи смисао и смисао – почетак. Радисав је „српски првак, силан човек“ за кога прича даље казује:
„И кад је везир Мехмедпаша наумио да зида мост на Дрини и послао људе, све се покорило и одазвало на кулук, само је устао тај Радисав, подбунио народ и поручио везиру да се окане тога посла, јер неће, шале, подићи ћуприје на Дрини. И муке је имао везир док је савладао Радисава, јер је био јунак мимо људе а није га била ни пушка ни сабља, нит’ је било конопца ни ланца којим се он могао везати; све је кидао као конце. Такав је тилсум имао при себи. И ко зна шта би било и да ли би везир икад подигао ћуприју да се није нашао неки од његових људи, мудар и вешт, и подмитио и испитао момка Радисављевог. Тако су Радисава изненадили и удавили на спавању, везавши га свиленим конопцима, јер једино против свиле његова амајлија није помагала. Наше жене верују да има по једна ноћ у години кад се може видети како на ту хумку пада јака бела светлост право са неба. И то некако у јесен, у време између Велике и Мале Госпојине. Али дечаци који су, и верујући и не верујући, остајали да бдију поред прозора са изгледом на Радисављев гроб, нису никад успевали да виде небеску ватру, јер би их још пре поноћи савладао сан. Зато су опет путници, којима није до тога, видели неки бео сјај на хумци изнад моста, враћајући се ноћу у касабу.“
Наставак романа нам открива „турску“ верзију генезе свијетлог гроба – опет високомитологизовано казивање о шеху Турханији. Ту се, међутим, не окончава Андрићева вишеперспективност – којој Андрић увијек тежи у мјери у којој би се могло позамислити о схватању о нашем нобеловцу као истовремено не само представнику високе модерне већ и вјеснику постмодернизма. Но мит се у даљем казивању мора самјерити са „историјском“ тј приповједачком истином у којој ће се испоставити његова истовремена заснованост и неоснованост.
Када се Радисав Херак заиста појави као „историјска“ личност, тј као личност која у себи носи истинску историјску судбину српског народа, испоставиће се да је крвава цијена херојског наратива скупља него што је и сам еп биљежи и памти. Његов лик искрсава из епизоде о српским кулучарима, о раји доведеној да гради мост и да себе, своје биће угради у грађевину у којој не види ни користи, ни љепоте, већ само штете и могућности даљње и веће репресије. У том безнадежном моменту, када се и самим Турцима градња ћуприје чини већ залудним а мучним подухватом, српска раја се од очаја брани сјећањем на стару славу. Када бди „за свој рачин и на свој начин“, та подерана и намучена хришћанска сиротиња окупља се око Црногорца, који „извлачи гусле, неугледне и малене као подланица“. Не пропустивши да примјети и у сићушњој напомени иронијски не опомене динарску аутоперцепцију достојанства која Црногорцу налаже да „непрестано свима прича и доказује како на је њему врло мучно и неприлично и како му образ не подноси ово аргатовање“, Андрић ипак ускоро поставља праву његошевску позорницу у којој измучени кулучари одједном постају учесници у гусларском казивању, у историји која им се приповједа, у Црногорчевом заносу, у античкој трагедији, у хришћанској литургији. Црногорац је персонификација оног епског, оне српске вертикале која хоризонталу дехуманизјућег рада претвара у Крст. Када Црногорац налази сазвучје са гуслама – у моменту када се наше биће утапа у сјене и душе предака – почиње уједно српска утјеха и трагедија, одмор жртве и жртвовање. За косовску мисао код Његоша ће Андрић записати да она истовремено тражи жртву и доноси решење. Када Црногорац започње да приповједа и оприсутњује како
Пије вино српски цар Стеване
У Призрену мјесту питомоме
До њега су старци патријари
Четири су старца патријара
И до њих је до девет владикаИ када се сељаци, у тој литургији и завјери, у сновиђењу на јави од кулука потрошеног свијета, сабију око гусала и „дах им се не чује“, јер „сви трепћу очима, удивљени и заблештени“, њихово и наше постојање истовремено постаје историјско и метафизичко – а јединство историје и метафизике основни је постулат Његошеве поетике и доживљаја свијета: Горски вијенац је историјска метафизика као што је Луча микрокозма историзована метафизика.
Међутим, у историји као литургији не може се боравити без борбе, без предавања себе ономе што се чуло. Дилеме Владике Данила величанствене су епопеје духа, шекспировске драме и античке агоније, али њих је немогуће слушати, у њима постојати и одустати од борбе.
У тој агоналној одлучности да „буде што бити не може“ појављује се лик Радисава Херака. Њега мучи савршено идентична невоља оној која мучи Владику Данила „готово цело њихово село за последњих четрдесет година се истурчило, тако да су они били много пријтешњени и усамљени“. Радисав, пак, за разлику од Владике Данила, не располаже никаквом снагом: он се може бранити само субверзијом и активним обликом пасивног отпора – његова рационализација тог отпора оцртана је као виталистички резон, као брига за дјецу која ће кулучити, „ако нас још буде“. Али појављивање овог рјешења – које то није својом практичношћу већ својом трагичношћу – могуће је само након оприсутњења епске верикале, након уронућа у осјећај да је неопходно живјети за јединство времена некадашње и будуће српске славе: дакле – из осјећаја да је неопходно живјети, али живјети за неки циљ, за вријеме које је било и које ће бити. Оно цвијеће које ће изникнути за будућа покољења у његошевском и српском уму и искуству може се посадити само након што ад прождре и покоси Сатана, на земљишту у коме се човјек мора усправити како ископ не би сачекао као кулучар или бар не као кулучар који није пружио отпор, макар субверзивни, али отпор.
Казивање о Радисављевом покушају да смјесом саботаже и сујевјерја онемогући напредак изградње моста окончаће се хватањем, мучењем и коначно – набијањем на колац, сценом коју ће Андрић донијети са живошћу посматрача, због које ће некако посебно и данас изазивати одијум оних којима њена сликовота исторчност квари небулозне наративе о Pax Osmanica, о миру, суживоту и толеранцији Царства данка у крви и грабовог коља за непокорне поданике. Његош у свом времену, као што је познато, добро је упознао бруталност оријенталне империје,ка чијим људима је, попут Андрића, знао да окрене људско лице на сами наговјештај људскости и споразумијевања, али ка чијој је бестијалности и те како знао да покаже отпор, политички и културни (за шта ће, уосталом, такође подијелити Андрићеву судбину непожељног свједока до вијека кривог што позива на отпор и свједочи о насиљу као основи отоманске окупације код данашњих баштионика отоманског наслијеђа и идентитета).
Сцена набијања на колац – смјештена, рекли бисмо, пажљиво, у недјељу, у литургијски дан хришћана, у дан приноса жртве и васкрсења – враћа нас у поновну сплетеност жртве и смисла, васељенског страдња непојмљивог здравом разуму и космичке жртвености која даје да страдање јесте по себи побједа. Смрт Радисава са Уништа постаје христолика и косоволика побједа смрћу над смрћу, побједа смрћу као смислом над смрћу као бесмислом, побједа смрћу као Жртвом над смрћу као губљењем себе. У овој дубокој хришћанствености ове поруке стоји заправо још дубља „кривица“ и Његоша и Андрића: у свијету ововремене једнодимензионалности, космосу у коме човјек жели да буде увијек млад и наркотично бесмртан, прогнана је и за подмијех предвиђена свака поетика која подсјећа да васкрсења не бива без смрти. Када нас Радисављева смрт врати у литургију, у по свему библијски наратив о великом петку, великој суботи и пасхи, ми ћемо се сусрести са смрћу као са побједом:
„Сад су све смелије погледали горе на скеле и на осуђеника. Сви су осећали да је у оном њиховом сталном рвању и мерењу са Турцима сада претегло на њихову страну. Смрт је најтежи залог.“
Народна канонизација Радисава са Уништа, оно „зар не видиш да се посветио? Светитељ болан!“, обнова нада које је само жртва у стању да држи силним („Помози нас, Боже, ти једини, потри душманина и не дај му дуге власти“), љубопитљивост младих који ту, гледајући христоликог Радисава одједном уче све часове историје, вјеронауке, завјета и идентитета – све су то залози једног погледа на свијет који ће за Његоша бити саморазумљив колико дисање и трепет звијезда ноћу: Андрић, тако, оцртавајући муку српске сиротиње вијековима прије догађаја које ће овејковјечити „Горски вијенац“ у нашем памћењу опсије његошевски космос те уједно претходи и слиједује Његошу.
Када се српска сиротиња сабере да апостолски откупи и чесно положи „тело“ Радисављево, она ће – опет на трагу споја једног егзистенцијалног искуства које је уједно Антигонино. Христолико и Косовско – описати читав круг од сна о српском цар Стевану до погребења новог мученика на сањивом путу обнове. Сељак ће, кауује Андрић, Радисава сахранити преливајући га „невидљивим вином“ и сам изговарајући свештеничке ријечи: „со свјатими упокој, Христе, душу раба твојего“. Вино из имагинарног, али никада живљег Призрена прелива Радисављев гроб, сељак који види четири патријарха и девет владика сахрањује и опојава и канонизује кулучара страдалог на коцу. Ако је жртва њено средиште, онда се историја у хришћанству, код Његоша и Андрића не понавља као фарса и трагедија већ као борба и жртва, као заснивање литургије и мита и као казивање мита и литургисање у казивању.
Истинска историја показује се као трагичнија од митске херојичности. Његош нам раскрива сплетеност завјета и историје развијајући пред нама читав свијет сумње и тегобе, потребе да се човјечност чува и поред неминовности борбе али и да се не устукне у идентитету, у завјету и поред непознатости исхода. Андрић нам приказује другачију слику исте вертикале: и за њега је завјет најживља стварност, трансформативна сила која непрекидно тражи жртву, проузрокује страдање али и омогућава да се остане човјеком, да се постане светитељем, да се кроз памћење и казивање трајно обиљежи и освјетли оно што јесте настало на људском напору и зноју.
Његош и Андрић се непрекидно дозивају. Зато би избор између Горског вијенца и романа „На Дрини ћуприја“ био тежак, али бисмо са поуздањем могли да кажемо да, ма које од ових великих штива српске и свјетске књижевности да изаберемо, не бисмо погријешили јер бисмо зазвали и уткана значења и смислове оног другог и цјелокупне наше књижевности, културе, идентитета.
Ако је за ону савремену културу која себе назива „црногорском“ а која не живи трагедију косовског опредјељења Његош, по изузетно успјешном запажању Милутина Мићевића, „непожељан гост“, он је, заједно са Андрићем и Црњанским у српској култури и књижевности први и најсилнији домаћин. На његовом генију почива све што данас имамо да кажемо другима о себи, себи о другима и себи о себи.
Алексије Гргур је такође говорио о Његошу у Андрићевом огледалу. Излагање проф. Алексија Гргура привикло је пажњу и публике и телевизијске екипе РТРС која је пратила ово вече.
Током вечери наступали су ученици СШЦ „Перо Слијепчевић“ Гацко, са читањем одломака из Његошевих и Андрићевих дјела и извођењем етно пјесама: Марија Вучић, Огњен Бошковић и Јована и Бојана Радмиловић.
Програм је водио проф. Радомир Вучковић.