Дан ослобођења Гацка
ДАН ОСЛОБОЂЕЊА ГАЦКА У ПРВОМ СВЈЕТСКОМ РАТУ (26. НОВЕМБАР 2018. ГОДИНЕ)
ПОДГОРИЧКА СКУПШТИНА (20. НОВЕМБАР 1918. ГОДИНЕ)
Крај 19. и почетак 20. вијека донио је у Херцеговину више промјена што се није одразило на значајније бољи живот становништва. Одласком Османлијског царства са ових простора дошао је нови европски освајач Аустро–Угарска. Евидентан је привредни напредак, али и буђење културних, просвјетних и духовних прилика на овом простору.
Идеје младобосанаца, прије свих Богдана Жерајића и Гаврила Принципа биле су водиља српској омладини и интелегенцији са циљем ослобађања од завојевача и окупатора. Пуцњи Гаврила Принципа на аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда, означили су једну нову епоху у свјетској историји. Аустроугарска је већ била припремила рат против Србије и српског народа и ево добила је прави разлог за отпочињање сукоба преко Дрине али и почетак борбе и обрачуна са Србима у свом царству а прије свега у БиХ. Муслимани и Хрвати су подстицани на сукобе са Србима.
Почело се са масовним уништавањем српске имовине. Већ у јулу и августу аустроугарске власти су донијеле низ закона, прописа и уредби којима се забрањује рад скоро свих културних и просвјетних институција и друштава. Затворене су српске школе, забрањена ћирилица, забрањен рад СПКД „Просвјета“, забрањена је српска застава, укинута крсна слава, забрањена шајкача и заврата капа итд.
Најопасније су биле наредбе о оснивању пријеких судова, наредба о узимању талаца, угледних и богатих Срба чије тамновање треба да осигура безбједност Аустроугарске имовине и управе. За таоце су узимали свештенике, учитеље, трговце, соколске и просвјетине старјешине као и све имућније људе.
Пријеки судови су радили брзо, често по наводној дојави. Вјешања су била на јавним мјестима, групна, а имала су за циљ да обезглаве и заплаше народ. Из наше Епархије ЗХиП страдало је 13 свештеника у Првом свјетском рату. На удару се нашао и национално свјесни и напредни дио интелигенције, на чијем раду су почивала просвјетно-културна и омладинска удружења.
Бањалички велеиздајнички процес је покренут против 156 најугледнијих Срба у БиХ и вођен је од новембра 1915. до априла 1916. године. Ту је суђено најистакнутијим Херцеговцима: Васиљ Грђић, Владимир Ћоровић, Атанасије Шола, Чедомир Милић и други. У Сарајеву су 1915. осуђивани и средњошколци из Херцеговине, Радмило Грђић, Обрад Мастиловић, Чедомир Митриновић, Исмет Шарић и други.
Аустроугарска је у припремама за рат посебну пажњу посветила Источној Херцеговини и граници са Црном Гором. Извршила је муњевиту мобилизацију и хапшења становништва. Одавде се слало у разне логоре: Арад, Добој, Жегар код Бихаћа и друге. Само у логор Арад из источне Херцеговине протјерано је 948 лица (136 Гацко). У Гацку је потпуно уништено 214 кућа, 611 помоћних објеката а знатно су оштећене још 663 куће и 1164 помоћна објекта („Херцеговина“ – Д. Мастиловић). Сва села уз границу са Црном Гором била су попаљена, разрушена и пуста.
Посебан вид Аустроугарског терора било је оснивање „заштитних чета“ (шуцкора). У њима је био сав муслимански и католички олош, те су и задавале највећи страх међу српским становништвом.
БиХ је имала укупно 11000 шуцкора, а од тога 5000 у Херцеговини од чега је 3000 било у источној Херцеговини. Примјењивали су најстрашније методе над становништво: клање, спаљивање, сакаћење, силовање. Већ од 1914. године почела су вјешања, али највећи број објешених је од 10 до 25. априла 1916. у Автовцу – 36 лица. Укупни број жртава никада није утвђен. Глад је изазвала још масовније страсање на овом простору, одведена је била радно способна снага, уништен сточни фонд и протјрано становништво. Додатно је наметана реквизиција гладном и напаћеном народу а вршена је у главном на основу нереално процијењеног стања усјева и сточног фонда од стране пописивача.
Из Херцеговине је мобилисано око 40000 војника или 15% укупног становништва. Око 300 Гачана, у самом почетку рата, успјело је да се пребаци у Црну Гору и тамо су са осталим херцеговцима ушли у Херцеговачки одред црногорске војске. Овај одред је имао око 13000 војника. Многи гачани су се са осталим Србима регрутованим у аустроугарску војску предавали прелазећи Русима или Србима и тако су формиране нове јединице против Аусроугарске. Велики допринос борби за слободу дали су добровољци из Русије и Америке. Гацко је дало (према подацима Студа Мандића) 849 бораца добровољаца, а према књизи Удружења потомака за Херцеговину 913. На основу упоређивања имена може се констатовати да је било изостављања и у једној и у другој књизи и можемо говорити о броју од око 1150 добровољаца из Гацка.
Многима од њих кости су остале вјечно разасуте у албански гудурама, македонији, сјеверној грчкој, Крфу, плавој гробници, Араду, Добоју, Карпатима итд. Зејтинлик у Солуну чува сјећање на десетине гачана који погинуше јужно од Кајмакчалана, који остадоше далеко, пробијајући солунски фронт.
Штета причињена у Херцеговини је огромна и износи преко 152 хиљаде круна, што је три пута више него у Билећи или Требињу, или четири пута више него у Невесињу.
Први Котарски одбор у Гацку формиран је 04. новембра 1918. године и имао је 12 лица. Упад комита у Гацко је био 05. новембра што је успорило потпуно формирање Котарског одбора. Комите су вршиле велике пљачке, те се тражило да што прије српска војска уђе у Гацко. Први предсједник Котарског одбора био је Митар Говедарица, а његов замјеник Осман Заметица. Једна од првих Котарских одлука била је присаједињење Гацка Краљевини Србији, што је такође учинио велики број Котара из БиХ.
Српска војска је у Гацко ушла 20. новембра 1918, пало је Османлијско и Аустроугарско царство, по први пут је створена држава Јужних Словена Краљевина СХС у коју су Србија и Црна Гора унијеле своју државност.
Нека нас жртве наших дједова подсјећају на тешке године Великог рата, забране, пљачке, логоре, глад, протјеривање. Да се не заборављамо ситним страначким размирицама и да се посветимо идеји српства, заједништва и трајног опстанка у слободи на овим просторима. Даће Бог да душе наших предака, страдалих у овом страшном рату, не буду изневјерене. Замислите, добровољац из Америке иде да се бори за Србију коју никада није видио, али био је вођен јаком националном идејом и српском православном црквом.
Вјечна слава свим погинулим и умрлим српским борцима.
Гацко, 25. новембар 2022. године
Вучковић Радомир, проф.