Светозар је рођен 29. маја 1875. годин, а умро је 17. априла 1919. године. Био је књижевник, приповједач и драмски писац. Био је један од оснивача часпоиса Зора.

Владимир је рођен 15. октобра 1885. године. Основну школу и гимназију завршио је у Мостару, а у Бечу је студирао историју, словенску филологију и археологију. Као једном од најбољих студената, припао му је златни прстен цара Фрања Јосифа, али га није примио у знак протеста против анексије БиХ.

1908. године, послије одбране докторске дисертације о Лукијану Мушицком, постао је доктор филизофских наука. Интересовању за књижевност допринио је велики круг Мостарских књижевника као што су: брат Светозар Ћоровић, Алекса Шантић, Атанасије Шола, требињац Јован Дучић и други.

Од 1909. године ради у Земаљском музеју у Сарајеву. У току I свјетског рата био је осуђен на осам година затвора од стране Аустро-угарске. Присуствовао је проглашењу Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца 1. децембра 1918. године.

Од 1919. године ради на Филозофском факултету у Београу као ванредни професор народне историје. У 36. години живота постаје редовни професор. Био је декан Филозофског факултета од 1933 – 1935. године, а ректор Београдског универзитета од 1935 – 1936. године. Рано је постао дописни члан Српске академије наука, а редовни члан је од 1931.

17. априла 1941. године, са више чланова владе Краљевине Југославије, погинуо је у авионској несрећи близу Солуна, у 56. години живота.

Иза њега је остало скоро хиљаду разних радова из историје, књежевности, културе и умјетности.