Драгутин ПАПОВИЋ

Дипломирани географ

Драгутин Паповић је рођен 12. априла 1969. године у Казанцима, општина Гацко.

Основну и средњу школу завршио је у Гацку. На ПМФ-у у Новом Саду завршио је географију туризма. Живи и ради у Херцеговини.

Написао је збирку пјесама „Испљувак горчине“ (1989). Као члан књижевног клуба „Бранко Миљковић“ у Београду, 1994. године, са другим члановима клуба, објављује зборник „Над свјежим рукописом росе“. 2010. године објављује збирку поезије „Земља Херцегова“. Аутор је документарног филма „50 година ХЕТ-а“ и коаутор документарног филма „Стара Херцеговина“. Био је главни и одговорни уредник Херцег телевиѕије у периоду од 2013. до 2018. године.

Члан је СПКД „Просвјета“ ОО Гацко од 2010. године и предсједник гатачког одбора од марта 2022. године. Такође, члан је савјета Ћоровићевих сусрета и предсједник Извршног одбора Друштва српских домаћина за Херцеговину.

Радомир ВУЧКОВИЋ

Професор

Радомир Вучковић je рођен 03. новембра 1958. године у Фојници, општина Гацко.

Основну школу завршио je у Фојници, a гимназију у Гацку. Вишу школу, Педагошку Академију смјер историја и географија завршио je у Мостару, а одмах затим ПМФ на Институту за географију у Новом Саду и 1983. године стекао звање дипломирани географ.

Живи и ради у Гацку у СШЦ „Перо Слијепчевић“ као професор географије. Ожењен је и има троје дјеце.

Члан је СПКД „Просвјета“, ОО Гацко од 2001. године, а функцију предсједника одбора у Гацку обављаo je од 15. јуна 2012. до марта 2022. године. Члан је савјета Ћоровићевих сусрета у Београду и члан Друштва српских домаћина.

Хаџи Велимир АВДАЛОВИЋ (1944-2021)

Професор

[Биографија у припреми!]

Новак МАНДИЋ Студо (1926-2000)

Професор

Новак Мандић Студо, рођен је 12. јула 1926. године у Новим Дулићима, општина Гацко. Основну школу је учио на Брљеву и у Дулићима. Прије рата је завршио два разреда гимназије у Требињу. Послије капитулације старе Југославије вратио се у Дулиће и крајем 1941. године укључио се у рад омладинске организације. Рат је провео у Дулићима, у избјеглиштву у Сомини и претежно у Засељу, затим у Команди I подручја на Дивину, у ОЗНИ за источну Херцеговину и у одсјецима за Билећу, Гацко и Невесиње. Од 20. фебруара 1945. године наставио је школовање у требињској гимназији и завршио трећи и четврти разред.

Учесник је Оснивачког конгреса УСАОБиХ који је одржан почетком маја 1945. године у Сарајеву. У септембру 1945. године колонизован је с породицом у Сутјеску у Банат. Годину дана радио је у Јаши Томићу као омладински руководилац у срезу, а био је и новинар за сјеверни Банат. Учествовао је на првој омладинској радној акцији Брчко-Бановићи као руководилац културно-просвјетног сектора у Војвођанској бригади. Гимназију је учио у Зрењанину, Новом Саду и Београду. По завршетку гимназије студирао је економију и радио у Привредном савјету владе ФНРЈ у Београду.

Филозофски факултет завршио је 1954. године. При крају студија био је предсједник Клуба младих писаца Београдског универзитета и бавио се књижевним радом. По завршетку студија дошао је у Гацко и као један од првих послијератних професора у источној Херцеговини, учествовао у оснивању гацконске гимназије 1955. године. У Гацку је радио као професор и директор гимназије. Почетком 1966. године прешао је на рад у Невесиње и радио као директор гимназије и Средњошколског центра „Благоје Паровић“ све до 1978. године. Након пензионисања 1980. године био је делегат из источне Херцеговине у „Самоуправној интересној заједници за културно-историјско насљеђе Босне и Херцеговине“ у Сарајеву. Писањем се бавио од 1946. године, најприје као новинар, а затим је писао пјесме које је објављивао у студентској и дневној штампи.

Писац је књига: Гацко кроз вијекове, Земља звана Гацко (I и II), Српске породице Војводства Светог Саве, монографије Малешевски Мандићи, Добровољци из Гацка (1912-1918), као и више чланака и студијских радова и серије Спомен-књига о споменицима на Сутјесци. Такође, написао је књигу Лазарићи и Лазарићани, која још није објављена. Књиге Оснивачи Херцеговине, Монографија о школству у Гацку и Поријекло Карића у земљи Светог Саве нису потпуно завршене.

Посљедњих двадесетак година бавио се археологијом и у склопу тих истраживања открио је палеолитик у Гацку (Ружина пећина, Сточанице, Околишта). Оснивач је „Завичајне музејске збирке у Гацку“. У оквиру њеног рада организовао је више запажених научних изложби, од којих су најзначајније „Гацко кроз вијекове — од праисторије до данас“ (1984) и „Стогодишњица школства у Гацку“ (1987). Био је један од обнављача рада Српског просвјетног и културног друштва „Просвјета“ и њен први предсједник у Гацку (1991-2000). Иницијатор је и организатор научних скупова историчара у Гацку: 1997. „О Перу и Ђоку — Слијепчевићима„, 1998. „О Владимиру Ћоровићу„, 1999. „О Зимоњићима — Богдану, Стевану и Петру“ и 2000. „О оснивачима Херцеговине — Влатку Вуковићу, Сандаљу Хранићу и Стефану Вукчићу Косачи.“

Одликован је са више ратних и мирнодобских одликовања. За рад у просвјети одликован је Орденом рада са златним вијенцем и Орденом заслуга за народ. Добитник је награде за историографију „Владимир Ћоровић“, постхумно. Живио је с породицом у Гацку. Отишао је у вјечност, изненада, 10. децембра 2000. године.